psihološki tipovi dece

klasifikacija pacijenata prema psihološkim karakteristikama, u cilju lakog raspoznavanja i određivanja adekvatnog stomatološkog tretmana. Kod nas je u upotrebi podela po Heinrich-u koja podrazumeva pet psiholoških tipova dece: „normalno“ dete – ima očekivano ponašanje koje se ispoljava željom za upoznavanjem novog, ali i određenim nepoverenjem prema nepoznatom. Kada se malo oslobodi, upoznaje ambulantu i postavlja pitanja, prvo sa roditeljem, a kasnije samostalno. Stomatološki tim svojim ponašanjem treba da pomogne formiranje pozitivnog stava prema stomatološkim intervencijama kod ovakvog deteta; „uzdržano“ dete – veoma je mirno, stidljivo, ne odgovara na pitanja i teško uspostavlja kontakt. Dozvoljava rad, često bez reči. Ovakvom pacijentu treba pomoći da se oslobodi i da počne aktivno da sarađuje; „pretenciozno“ dete – ističe se kao pojedinac koji želi da pokaže svoju hrabrost i izdržljivost, pa je pogodno za rad u grupi jer daje pozitivan primer drugoj deci; „zaplašeno“ dete – u ambulantu ulazi oklevajući, plače, ne dozvoljava da mu se priđe, ne dozvoljava rad i traži da odmah izađe napolje. Dominantan strah od bola posledica je raznih priča o lekarima i bolestima ili sopstvenog lošeg iskustva. Prilagođavanje zaplašenog deteta je dugotrajan posao koji podrazumeva strpljenje svih članova stomatološkog tima i roditelja. Preporuka je da prve intervencije budu jednostavne i potpuno bezbolne da bi se pacijent razuverio i stekao poverenje u stomatologa. I u kasnijim fazama rada treba voditi računa o adekvatnoj pripremi pacijenta na neprijatne ili bolne intervencije, da se strah ne bi ponovo javio; „jogunasto“ dete – obično je rezultat nepravilnog vaspitanja i negativnog uticaja sredine u kojoj živi. Nedisciplinovano je, ne želi da uđe u ambulantu, u stanju je da se valja po podu, plače i grdi roditelje koji nemaju nikakav autoritet. Na stomatološkoj stolici se otima i ne dozvoljava nikakav rad. Strpljenje i uobičajen prijateljski stav stomatologa najčešće nemaju nikakvog efekta, pa se, uz saglasnost roditelja, moraju primeniti mere prinude. Najčešće je za prelazak na normalan rad dovoljno udaljiti roditelje iz stomatološke ordinacije, čime se pacijentu stavlja do znanja da njegov autoritet nije dovoljan.