klešta

ručni instrument u stomatologiji; k. hirurška – osnovni instrument kojim se vade zubi. Delovi klešta su: radni deo (koji se postavlja i fiksira na zub), ručke (koje služe za prihvatanje klešta rukama) i spojna osovina. Prema konstrukciji (odnosu radnih delova klešta i njihovih ručki) i nameni, klešta se dele u dve velike grupe: klešta za vađenje gornjih zuba i klešta za vađenje donjih zuba. Klešta za vađenje gornjih zuba su konstruisana tako da se radni kraci nalaze u produžetku ručki klešta, pri čemu mogu biti u istoj ravni ili su blago povijeni prema ručkama. Tokom vađenja zuba, ova klešta se postavljaju na zub s prednje strane, tako da se radni kraci postave na njegovu palatinalnu i vestibularnu stranu, paralelno s njegovom vertikalnom osovinom, a ručke klešta se nalaze ispod zubnog niza. Klešta za vađenje donjih zuba su konstruisana tako da su im radni kraci postavljeni pod pravim uglom u odnosu na ručke klešta. Iz ovog razloga, klešta se postavljaju na zub sa strane, a ručke klešta ne idu paralelno sa zubnim nizom (i iznad njega), već su u upravnom položaju prema zubnom nizu. Jedini izuzetak od ovog pravila postoji kod klešta za donje umnjake (tzv. „trizmus“-klešta), koja su konstruisana kao klešta za vađenje gornjih zuba, zbog čega se i unose u usta spreda, preko zubnog niza, odnosno na isti način kako se unose u usta klešta za vađenje gornjih zuba; k. gornja incizivna – potpuno prava klešta sa radnim kracima zaobljenim pri vrhu; k. gornja korenska – često se nazivaju „bajonet“-klešta zbog izgleda. Imaju tanke radne krake koji su zaobljeni i dvostruko povijeni u odnosu na ručke klešta radi lakše aplikacije na zalomljene korene u gornjoj vilici; k. gornja molarna – parna klešta za vađenje gornjih molara čiji su radni kraci dovoljno široki da obuhvate krunicu molara. Jedan radni krak je zaobljen (postavlja se palatinalno), dok drugi krak ima špic (bodlju) po sredini koja se postavlja u bifurkaciju između bukalnih korenova; k. gornja premolarna – klešta slična gornjim incizivnim kleštima, samo s radnim kracima blago povijenim u odnosu na ručke radi lakšeg postavljanja na premolare; k. gornja umnjačna – klešta imaju radne krake koji su široki, zaobljeni na vrhu i dvostruko povijeni u odnosu na ručke radi lakše aplikacije na umnjak; k. donja za jednokorene zube – klešta kojima se, zavisno od širine radnih kraka, mogu vaditi donji incizivi, očnjaci premolari, kao i zalomljeni koreni. Radni kraci su pod pravim uglom, pljoštimice, postavljeni na ručke klešta; k. donja molarna – klešta za vađenje donjih molara imaju široke radne krake sa špicevima na krajevima, koji se postavljaju u bifurkacije između mezijalnog i distalnog korena; k. donja umnjačna – klešta koja se, po konstrukciji, razlikuju od ostalih klešta za donje zube jer podsećaju na klešta za vađenje gornjih zuba. Od njih se razlikuju po tome što poseduju špiceve na oba radna kraka. Pošto za njihovo postavljanje na zub treba manje prostora nego za postavljanje donjih molarnih klešta, pogodna su za rad kod pacijenata koji ne mogu mnogo da otvore usta, pa se zato nazivaju i „trizmus“-klešta; k. Rowe-Killey-jeva – specijalna klešta koja se koriste za repoziciju fragmenata kod preloma gornje vilice. N. L. Rowe i H. C. Killey – engleski oralni hirurzi, konsultanti na Odeljenju za oralnu, plastičnu i maksilofacijalnu hirurgiju u bolnici Rooksdown House u Bejsingstoku, Engleska; 1955. godine su objavili knjigu Fractures of the Facial Sceleton; k. za mlečne zube – adekvatnog su oblika i veličine tako da omogućavaju ektrakciju mlečnih zuba; k. ortodontska – osnovni instrumenti kojima se radi u ortopediji vilica. Postoji veliki broj različitih tipova i vrsta ortodontskih klešta, a mogu se podeliti u dve osnovne grupe: k. za mobilne aparate (aktivne i funkcionalne) i klešta za fiksne aparate. K. za mobilne aparate su robusnija, jer se radi sa debljim žicama (0,6–1 mm) i ovde su najčešće korišćena prava i poluolučasta klešta; k. prava – imaju obe radne površine ravne i nazubljene; k. poluolučasta – jedan radni krak je konveksan, a drugi konkavan, čime se može savijati žica; k. za sečenje žice – prilagođena za rad sa mobilnim aparatima. Pri izradi mobilnih ortodontskih aparata tehničari takođe koriste k. za savijanje retencionih i aktivnih žičanih elemenata i k. za aktiviranje strelastih kukica. k. Adamsova se koriste za sečenje žice pored pravih i poluokruglih (poluolučastih) k. kod njih je jedan krak prav, a drugi ovalan, kao i tzv. k. univerzalna (bajonet); K. za fiksne aparate su gracilnija i osetljivija; k. end cutter – služe za sečenje žice; specijalno prilagođena za rad sa fiksnim aparatima, promera su do 0,5 mm, savijena su pod uglom od 90 ° i imaju posebno izmodelovano sečivo koje zadržava odsečeni kraj žice, te su zbog toga posebno korisna kada se seče žica u ustima pacijenta; k. Begg, Tweed, Young, Adams, Angle, De La Rosa služe za savijanje žičanih lukova i pravljenje omči. Zajedničko za sva ova klešta je da imaju jedan radni krak ravan ili ispupčen i drugi koji je polukružan, čime je moguće savijanje žičanih lukova i pravljenje protruzionih i retruzionih omči, kao i drugih elemenata; k. Weingart i k. How – služe za modelovanje prstenova i unušenje lukova u tube. Takođe, u upotrebi su i specijalna k. za skidanje bravica i prstenova.